Sunday , September 23 2018
Home | Magazin | Hronika | Kako je u Srbiji trebalo obilježiti godišnjicu genocida u Srebrenici
Mezarje Potočari
FOTO: Mezarje Potočari

Kako je u Srbiji trebalo obilježiti godišnjicu genocida u Srebrenici

Nezamislivo je iskreno izvinjenje žrtvama, kao i mogućnost da djeca u srpskim školama uče šta se desilo u Srebrenici.

Predsednik Srbije položio je 11. jula venac na spomenik žrtvama genocida u Srebrenici u centru Beograda, u znak sećanja na pobijene. Nakon polaganja venca i minuta ćutanja kojim je odata pošta nastradalima, predsednik je održao govor u kojem je rekao: “Srbija je večno odgovorna za zločine režima Slobodana Miloševića, za žrtve stradale tokom ratova devedesetih godina prošlog veka, a pre svega za genocid u Srebrenici. Činjenicu da je Srbija odgovorna za najstrašnije zločine treba ponavljati iznova i iznova svakoj generaciji kako velikosrpski nacionalizam ne bi više imao nikakve šanse da zavlada i ponovi počinjene užase.

Grad u kojem danas obeležavamo godišnjicu genocida u Srebrenici bio je centar zla. Odavde su potekle ideje o teritorijalnom proširenju, o stvaranju Velike Srbije, o otimanju Bosne i pola Hrvatske, koje su dovele do ratnih strahota i zločina, od kojih je najstrašniji genocid počinjen jula 1995. godine u Srebrenici. Naši pisci, sveštenici, akademici, naši intelektualci stvorili su teorije o humanom preseljenju, o etničkom čišćenju; naši medijski poslenici širili su šovinističku mržnju prema susedima, ogromni segmenti našeg društva bili su upregnuti u mašineriju jednog neljudskog, zločinačkog režima. Mi smo s ideologijom tog režima i njegovih slugu raskrstili. Istina o srpskoj agresiji na Bosnu i Hercegovinu, o počinjenim  zločinima, o genocidu u Srebrenici postala je deo našeg obrazovnog sistema. Deca od malih nogu uče šta se dogodilo u Bosni i šta su njihovi preci činili, kako se ništa slično u budućnosti ne bi ponovilo. Zato smo doneli i zakon koji zabranjuje negiranje genocida u Srebrenici, jer je svako poricanje ili relativizacija zločina – priprema za novi zločin”.

Izvinjenje žrtvama i molba za oproštaj

Premijerka Srbije posetila je Muzej genocida u Srebrenici na Novom Beogradu, gde je održan komemorativni skup posvećen stradalima u Srebrenici. Tom prilikom premijerka je održala govor u kojem je rekla: “Nama je potrebna snaga da pogledamo istini u oči koliko god to možemo, bez ulepšavanja i bez jednostranosti – i mi tu snagu imamo. Jedanaesti jul za nas je pre svega dan sećanja na ono što su ljudi propatili. To je istovremeno i dan razmišljanja o toku naše istorije. Što ga iskrenije obeležimo, to ćemo slobodniji biti da se odgovorno suočimo s njegovim posledicama. Patnje koje smo naneli našoj braći i sestrama samo zato što su druge nacije ili vere – neizmerne su, ogromne kao planine. Mi se moramo suočiti s tim planinama ljudske patnje: patnjom za mrtvima, patnjama zbog ranjavanja i sakaćenja, patnjama koju su ljudi trpeli pod snajperima i granatama, patnjama u logorima, patnjama u bekstvu i progonu, patnjama zbog silovanja i mučenja, patnjama zbog nepravde i pljačkanja, gladi i oskudice.

Mrakovic-Meat-Toronto

Te patnje nanele su srpske snage našim susedima u Zvorniku i Bijeljini, u Sarajevu i Banjaluci, u Prijedoru i Goraždu, u Omarskoj i Trnopolju, u Bratuncu i Srebrenici. Ono što je učinjeno ne može se promeniti. I prirodno je da pripadnici bošnjačkog naroda osećaju ono što Linda Radzik određuje kao opravdani strah kada kaže: ‘Čak i ako verujem da nisi ubijao svojim rukama, ne znam šta misliš o onima koji jesu. Ne znam da li si ih podsticao ili podržavao. Ne znam da li ćeš se i ti nekad ponašati kao oni. Zato te se bojim. Ako se izviniš, ako izraziš žaljenje, imaću manje razloga za strah, i možda ćemo pronaći način da zajedno živimo u miru’. Mi se danas izvinjavamo svim žrtvama i njihovim porodicama, i žalimo zbog zločina i genocida koje su srpske snage počinile. Molimo za oproštaj s nadom da ćemo moći ponovo da živimo u miru”.

Kako ozdraviti od bolesti mržnje

Komemorativni skup održan je i u Skupštini Srbije, gde su bili prisutni svih 250 poslanika i brojni ministri. Nakon minuta ćutanja za poginule, održano je nekoliko govora, među kojima je najpotresniji bio onaj koji je izgovorio poslanik vladajuće partije: “Dozvolite mi nekoliko ličnih opaski. Nekoliko članova moje porodice učestvovalo je u ratovima. Moj stric je kao dobrovoljac učestvovao u pohodu na Dubrovnik, moj otac je kao oficir predvodio odred vojske koja je okupirala Podrinje 1992. godine, moj stariji brat je mobilisan i odveden u Vukovar. Otac moje žene, neobično hrabar i požrtvovan čovek, borio se protiv agresorske srpske vojske kao vojnik Armije BiH. Sada ću reći nešto što ja i svi mi moramo prihvatiti u surovoj jasnoći: jedini od navedene četiri ličnosti – jedini! – koji je rizikovao život za pravednu stvar bio je moj tast. Jer on se borio protiv vojske koja je otvarala koncentracione logore i masovno streljala nevine, nenaoružane civile, protiv vojske koja je spaljivala žive ljude u kućama, pretvarala hotele u mesta masovnih silovanja i pljačkala svoje komšije. On se borio kako hiljade žena, dece i staraca ne bi i dalje umirale na najbrutalniji način. On se borio protiv srpske vojske koja je ponizila sebe do uloge pukog izvršioca nacionalističkog ludila i neljudskosti Miloševićevog režima, i tako izgubila čast”.

Godišnjica genocida u Srebrenici obeležena je i širom Republike Srpske. U kratkoj izjavi za medije gradonačelnik Srebrenice, inače srpske nacionalnosti, rekao je sledeće: “Bili smo oportunisti i ravnodušni. Volja za slobodom nije živela u nama i više nismo znali šta je pravo. Osećamo da nam je život osiromašen jer više nema naših sugrađana Bošnjaka: nedostaje nam njihov duhovni podsticaj, njihov podsticaj u privredi i kulturi, nedostaju nam kao ljudi koji bi nas, već samim tim što su kao mi a ipak drugačiji, neprekidno opominjali na građenje boljih odnosa među ljudima, na pravičnost i čovečnost. Na našu sramotu i na našu štetu, tada nismo čuli tu opomenu. To što je sada više ne čujemo, oplakujemo kao bolan gubitak. Dan u kom će ove rečenice tačno odražavati misli većine Srba mogao bi da opravda nadu da su oni ozdravili od bolesti mržnje”.

Empatija u domenu fantastike

Naravno, ništa od ovoga se u stvarnosti nije desilo. Nezamislivo je da spomenik žrtvama srebreničkog genocida i muzej posvećen tom strašnom zločinu budu izgrađeni u Beogradu, kao i da državni zvaničnici Srbije održe ovakve ili slične govore. Nezamislivo je iskreno izvinjenje žrtvama, kao i mogućnost da deca u srpskim školama uče šta se desilo u Srebrenici, ili da saznaju pravu istinu o ratovima koje je Srbija vodila devedesetih. Nezamislivo je da državni zvaničnici 11. jula upute neke normalne, ljudske poruke, kao što je nezamislivo da bilo koji državni funkcioner uopšte prizna da se u Srebrenici dogodio genocid.

Umesto elementarne ljudske empatije prema onima kojima smo naneli neizrecivo zlo, imamo samo poricanje genocida na najvišem državnom nivou i ruganje žrtvama u udarnim televizijskim terminima. A sve bi moglo da bude drugačije, samo da je malo savesti i zdrave pameti. Dobar deo citata iz gorenavedenih govora uopšte nisam izmislio, više od polovine tih rečenica zaista je izgovoreno, samo što su to činili zvaničnici Nemačke, a ne Srbije. Ako su oni uspeli da se suoče sa holokaustom, valjda će i Srbija jednog dana moći sa zločinima koje je počinila u Bosni. Jedno je sigurno: sve dok ovakvi tekstovi budu spadali u žanr fantastike, Srbija neće biti normalna zemlja.

 

Piše: Tomislav Marković
Izvor: Al Jazeera

Vaš komentar

ZIPA OVO

Sarajevo, panorama

Kome je Sarajevo glavni grad u BiH?

Sarajevo je pravno glavni grad Bosne i Hercegovine, odnosno oba njena bosanskohercegovačka entiteta, iako dobar …