Friday , November 15 2019
Home | Pozitiva | Kolumne | Osvrt iz Kanade na djetinjstvo u Sarajevu: Tada sam prvi put pogin’o u životu!
Djetinjstvo
FOTO: Djetinjstvo

Osvrt iz Kanade na djetinjstvo u Sarajevu: Tada sam prvi put pogin’o u životu!

Mirsad. Tako se zvao moj najbolji drug i hvala sudbini i danas se tako zove! A tako će se zvati i kad ga jednom više ne bude, eto, u najmanju ruku, ostaće ova priča koja će podsjećati da je jednom i takav insan postojao!

Piše: Nebojša Knežić

I da dodam, neće samo ova priča biti dokaz njegovog bitisanja, o njemu su pisali i prije mene, dakle, ostaće mnogi pisani tragovi, a pisana pa štampana slova nadživljavaju sve one u vjetar izgovorene riječi ili one na pijesku morskih i riječnih obala ispisane…

Mrakovic-Meat-Toronto

Nebojša i Mirsad/ Privatni album

Tog dana daleke 1957. godine u gradu Sarajevu je bio vreo julski dan kada se začuo zvuk motora. Mi klinci navikli da trčimo za svakim rijetkim autom koje bi lijeno protutnjalo našom ulicom naćulismo uši i otvorismo oči – kao kafene fildžane jer izgledalo je po brektavom zvuku da je konačno i u našu mahalu ušao tenk. A kako tenk prdi i tutnji, znali smo jer smo ga slušali i gledali na prvomajskim sarajevskim paradama.

Ostavismo loptu, trokolice, romobile, djevojčice prestaše talasati svoje hula-hop obruče pa nam se i one pridružiše, jer ono što smo ugledali, bilo je mnogo interesantnije od naših svakodnevnih igara. Uz trotoar pred ulazom u našu zgradu parkirao se motor sa prikolicom! Opkolismo ga sa svih strana. Čiko koji ga je vozio na glavi je imao kožnu kapu i preko cijelog lica naočale koje su ličile na gas-masku. Teta koja je sjedila iza njega nasmiješila nam se i rekla: “Mirsade, Birsane, jaoo, koliko djece, baš fino, imaćete se s kim igrati”.

U prikolici sjedi namršteni klinac naših godina, a u krilu mu plače beba, bio mu je to mladi burazer. Teta, njihova mama, uze bebu u ruke i prinese je da je pobliže vidimo. Djevojčice počeše da je maze i da joj tepaju, a mi dječaci nestrpljivo smo čekali da klinac konačno izađe iz prikolice. Motor je bio načičkan rančevima i koferima i ako smo imali po pet, šest godina, ipak odmah uhavizasmo da su se doselili u našu zgradu, mozgovi nam bili razvijeni, šta’š.

Čiko vadi papir iz džepa kožnog kaputa, zagleda ga i onda kaže teti, pokazujući prstom.

“Nađo’, eno, onaj ulaz, Radićeva broj jedan, tu smo, a ono gore, četvrti sprat, naš je stan. Haj’ istovaraj, pa prti”.

Mi i dalje kao pleme indijanaca strogim pogledima odmjeravamo klinca koji nikako da izađe iz one prikolice, hastra ga, ziher se stidi, nanjušio da će popiti maru.

“Mirsade, bolan, šta čekaš, iskači, vidi lijepe djece, haj’ upoznaj se sa budućim jaranima”, kaže teta.

Klinac smrknuto okrenu glavu prema nama, a onda se k’o hinja izvuče iz prikolice i odmah uhvati mami za suknju, a njoj u rukama beba, a na leđima ranac, eki ga, ukehario se u gaće. Teta ga pomilova po glavi pa mu reče: “Ja i tata ćemo odnijeti stvari, a ti ostani sa ovom djecom, igraj se sa njima, ama, bolan, sve su to fina djeca, brzo ćete se sjaraniti”.

Teta mu pusti ruku i zamače u haustor. Gledamo klinca u crveno-bijeloj majici, kratkim hlačicama i ganc novim, plastičnim sandalama. On oborio glavu i nijemo stoji. Namignem Ćiti, svom haveru, i ovaj „nevidIjivo” stade iza leđa došljaku, a na moj drugi mig kleknu iza njega. A ja onda priđem, pokažem rukom prema nebu i kažem: “Eki ba, žiku raja, pečene kokoši padaju s neba”. Mali naglo podiže glavu i poče da zjaka po praznoj nebeskoj havi. Iznenada ga gurnem i on se prostre preko Ćite svom dužinom i širinom. Mi u smijeh i vrisku, a on u plač i kuknjavu.

Dere se i urla k’o pivara, čitava se ulica ori, ali ori se i od našeg zaraznog smijeha. Iznenada prestaje da plače, diže se sa prašnjavog asfalta i surovog, zakrvavljenog pogleda odlučno kaže: “Koji me je Ijaksan od vas gurn’o, ako ima karu i muda, neka kaže”!

Mi prestanemo sa smijehom, uozbiljimo se, isprsim se i stanem pred „megdandžiju”.

“Ja, frajeru mrtvi, a sa’ću te i štocem spucat”, kažem i krenem lijevim pa ga onda desnim strefim posred njonje. I dok mu iz nosa curi “paradajz-čorba”, dvoumim se da li da ga dokrajčim nokautom, kad klinac kriknu k’o ranjeni medvjed, skoči na mene, poklopi me i obori na zemlju. Bio je iste visine, ali puno deblji i širi. Ne mogu da dišem, jak pa mi raširio ruke kao da se predajem. A onda mi razbijenu njonju nacali iznad glave i sva ona „paradajz-čorba” poče da mi curi po licu. lz sve snage se židam da se nekako izvučem ispod njega, ali jok, nema šanse, jak k’o bik. Čujem raju oko nas kako se dernja, navija.

“Predaješ li se”, kaže klinac cereći se.

Je*o budalu, đe na njega naletih, pomislim i ponovo stanem da se gicam, ali koje fajde, k’o da me slon poklopio.

“Predaješ Ii se”, ponovi klinac.

“Tebi, frajeru mrtvi, nikada”, prostenjem nekako.

Iznenada me safata neka hastra, klinac kriknu k’o lav, a onda poče da se zarazno smije. Od tog smijeha mi zamalo srce prestade kucati, toliko sam se prep’o. Raja oko nas k’o na utakmici, navijaju iz sve snage. Koprcam se k’o gušter sličan onima koje sam majstorski lovio po unutrašnjim zidovima Miljacke. Ne mogu da dišem, manta mi se od njegove težine. A onda spas!

Neki hairli čiko, ljut što nas vidi kako se kao budući Titovi pioniri nedolično ponašamo, skinu klinca sa mene. Izvadi maramicu i obrisa mu njonju, ali je*iga, „čorba” iz nosa mu se zakorila pa liči na sluntu koji se naj’o pekmeza. Ja se jedva dignem. Raja mi se smije jer me je krv oblila na sve strane, okupan sam krvlju! Čiko me pregleda, a kad se uvjerio da nisam povrijeđen, poče da nam drži predavanje iz lijepog ponašanja i drugarstva. Ma niko ga ne je*e ni za suhu šljivu. Ali kada smo mu obećali da se više nećemo marisati i da ćemo se igrati partizana i Nijemaca, natjera nas da pružimo ruku jedan drugome i onda razguli, a mi ga ispratismo podrugljivim pogledima.

Klinac me gleda pravo u oči, a ja onda naglo trznem rukom k’o da ću ga udariti, ali on ni da se pomjeri!

“Šta si se ba prep’o, neću te, žao mi te, bolan”, kažem, samo moja raja me ne bodri, šute k’o kurave i zentaju šta će dalje biti. “Napraviću od tebe patišpanju, samo da odem do Socijalističkog da se umijem i sperem sa sebe ovu tvoju ‘paradajz-čorbu’. Čekaj ovdje, odmah se vraćam. “Hajmo, raja”, kažem i krenem.

Auuuh, je*ote, napravio sam deset koraka, a kad sam se okren’o, raja mi stoji, ukočili se i ni da mrdnu, a klinac se ceri k’o sotona!

“Je*em vas u ‘pakšu’, prodali biste se svi redom za jedan krug onim motorom s prikolicom, znam vas u bobu. Izdajnici!”, dreknem.

U Socijalističkom savezu me penzioneri koji su igrali šah, karti i domina usput naginjući lozu i šljivu iz sakrivenih čokanjčića nisu ni primijetili. Umio sam se na klozetskoj česmi, a onda hinjski virio kroz opušcima izgorenu storu, kibicov’o sam situaciju, je*iga, kont’o sam šta da radim. Klinac zaje*an, poklopiće me opet pa sam bogin! Vidim ih na istom mjestu, smiju se, pričaju, a onda Maca (Majkić Slavko), glavni šef male raje, pruži klincu ruku, a odmah za njim učiniše to i ostali. Od muke mi se prikenjalo, dobih proljev, zamalo se ne udrickah dok sam se dokop’o ćenife! Kad sam se dobro iskehario od zavisti i ljubomore, počeh da cmolim. Cmoljenje se pretvori u jecanje kada kroz prozor prokibicah raju kako đuture idu prema motoru sa prikolicom. Obilaze ga, njuše, kibe, a onda Dule (Duško Vojvodić) i Gogo (Goran Vokić) sjedaju jedan u prikolicu, a drugi iza klinca na motor.

Vrisnuh iz sve snage od nesnosnog bola u duši, penzioneri skočiše pa kad skontaše da sam samo pobenavio od silnih kaubojskih i „vitezovskih” filmova koje sam gled’o, pustiše me da ječim i cvilim k’o sinja kukavica. Iskolačenih očiju iz kojih kiše suze buljim u prizor nedostojan moje slave u raji, poniziše me k’o zadnju kuravu i to moji najrođeniji, mati, otac, sestra, brat i svi redom, bezbeli dolaze na red tek poslije raje, jer RAJA je „abu zemze”!

A onda mi srce stade i garant nije kucalo bar jedno pola sata. Kliničkim pogledom dječačića koga je pogodio top najvećeg kalibra posred tintare buljim u klinca koji upali motor, a onda poče da pravi krugove, matere mi, isto k’o da je trokolica!

Jedan po jedan od mojih jarana izdajnički sjeda na prikolicu, drugi klincu iza leđa na motor, a ovaj turira mašinu i sotonski se cereći vozika ih uokolo…

Tada sam prvi put pogin’o u životu!

Iz Socijalističkog sam se najhinskije iskr’o i dočep’o prolaza koji je vodio u Jadransku ulicu, a onda pored SUP-ovih garaža izaš’o na Obalu, pa okolo k’o Hijavata uletio u naš ulaz na broju jedan. Ali i da sam mirno došet’o i k’o hadžija uš’o unutra, ovi moji izdajnici i dušmani ne bi primijetili, jer sve što su vidjeli i željeli, imali su. Doš’o je onaj koji ih je k’o od šale kupio za dva, tri kruga motorom, a ja sam tog momenta pao ku*cu za uši za sva vremena. E kud ga nisam jače spuc’o štocem pa da ga Hitna odveze, uh!

lz kuće ne izlazim cijelih sedam dana. Niko i ne pita za mene, a prije svakih pet minuta zvone, dolaze, traže me, ne mogu bez mene. Mama zabrinuta! Stalno mi mjeri temperaturu i zapitkuje me. Samo šutim, gutam knedle i hrabro pripremam plan za časni bijeg od kuće jer za vazda osramoćen u raju više nisam mog’o ni pripeliti. Frajer, tek do’šo, mazno mi slavu i u sekundi od mene napravio levata. Kontam i da se ukantam, svega mi, pod tramvaj ću se “citiba”…

I tog dana kada sam odlučio da krenem u bijeli svijet bez povratka, bezbeli kroz otvoreni prozor čujem radosne krike svojih bivših jarana. Igraju se sa novodošlim frajerom koji ih je džab-džabe kupio sa nekoliko krugova motorom.

Noć je, tata hrče, a mama svezala maramu preko ušiju da ga ne sluša pa i ona spava. Gledam ih posljednji put, a onda mi oči zasuze jer znam da se garant više nikada nećemo vidjeti, nema šanse da promijenim odluku jer ponižen sam do balčaka. Iz tatinih hlača složenih preko stolice vadim novčanik i mažnjavam cijele tri milje i nekoliko crvenih stoja, nikada ga ranije nisam tako oder’o, uzim’o sam samo pomalo siće, ali je*iga, sada idem da se nikada ne vratim, halaliće meni to stari. Pa kad me je pravio, treb’o je misliti i na to da možda neću biti hairli dijete, nego fakin!

K’o uholoža se iskradam iz kuće.

Maskiran debelom tamnom noći stojim u malom parkiću ispred našeg ulaza u Radićevoj br. 1, i sa očima punih suza buljim u zgradu, gledam je posljednji put. A onda nestajem u mrklini kojoj škiljavi sarajevski neoni nisu bili od velike fajde – mrak, sjenke i utvare grada koji spava su preovladavali. Nijednom se nisam okren’o…

Na željezničkoj stanici nema gužve, samo neki drinceri povaljani po klupama čekaonice drugog razreda knjavaju. Šmekam uokolo, a onda priđem jednom otvorenom blagajničkom šalteru.

“Kolk’o košta karta do Texasa, Tenesija ili Kalifornije”, pitam tetu za šalterom, znam te države k’o svoj džep. Iz kaubojskih filmova, bezbeli. Ona odloži svoje igle i pletivo, pa poče da traži ta mjesta po nekim kartama. Premetala, listala, uhvatio se red iza mene.

“A jesi li ti siguran, mali, da vozovi idu do tamo? I đe ti je to, da nije Slovenija ili Makedonija?”, pita.

“To je u Americi, kaubojske države”, kažem ja važno i ponosno.

Ona raskolačila oči. Pa opet safata one geografske karte i poče da zraka, ali čo’jek iza mene puk’o u smijeh, za trbuh se uhvatio koliko mu je smiješno. Ja ga gledam… je*’o mater, zagrcn’o se od smijeha. “Eki, š’a je ba šega tol’ko, pa se keseriš”, kažem.

A on nastavio da se smije, skupilo se raje cijela kamara. Kad im reče gdje putujem, počeše i oni da se kesere. Odjekuje cijela stanica od smijurije, a raja u hrpama nagrnula, dokon svijet, voli gledat tuđa posla. Smrdi mi nešto jer takve šprdačine oko sebe nisam vidio ni u filmu “Vragolije u operi” sa braćom Marks. Pogledam prema šalteru i teti, a ona mrtva-ozbiljna zraka u pomahnitalu gomilu koja se za stomake drži, a neki se i po podu valjaju.

Kada je doš’o milicioner, mene safata prpa i odmah gledam đe ću zdušit, je*aji ga, ziher mi starog zna, a onda ću naje*at’ i prije Amerike. I dok uniformisani organ umiruje drečeću gomilu, on se obrati teti na blagajni pa kad je sasluša, reče:

“A đe ti to putuješ, mali, ha?”
“U Kolorado, tamo imam ujaka”, jer znam dobro tu državu, sedam-osam puta sam gled’o Čovjeka iz Kolorada, Glen Ford.
“A đe ti je to”, pita drot.

Raja još više u smijeh, ama valjaju se, vrište od šege. Ama, koji im je ku*ac, mislim se…

Blagajnica svoj špicast nos i tanke nakarminisane usne proturila kroz šubu i ponavlja: “Tamo đe on hoće da putuje, moji vozovi ne idu, ali autobusi sigurno idu, neka ode na autobusku stanicu i raspita se”.

Ja smijurije, je*aji ga, i sam se poče keserit, smijeh je zarazan k’o tuberkuloza, začas te safata. Samo drot se ne smije, nego izvadio palicu i dreknu prema raji. Malo se primiriše. “A što se ti kliberiš”, pita jednog koji se zacrvenio k’o paprika od šege. Ovaj se ziher prepade, uozbilji se i reče: “Druže milicioneru, pa Amerika je preko mora, ne ide voz preko mora, haha!”, poče ponovo da se smije.

Drot se namrgodi, isprsi se i prozbori: “A šta se ti praviš pametan, preko mora je Italija i hoćeš reći da ja ne znam da samo brodovi idu preko mora, bezbeli da vozovi ne mogu, nema šina!”

Raja opet u šegačinu, zakoceniše se!

Gledam ih onako ispod oka, šuhveli su mi, ziher se zajebavaju na moj račun pa sad taj drot, na kraju će me za uši jamit i privest u stanicu… e je*aji ga onda, puče mi Amerika k’o lubenica, a moja raja će se keseriti još gore nego ova dokona gomila… nego džade se moram fatat!

I dok drot umiruje pomahnitalu rulju, ja se k’o uholoža istopim kroz ulaz na peron. A on pust, niđe nijednog voza! A onda zapucam pustom prugom niz strmo, preskačem pružne pragove i usput ih brojim.

Uveliko se razdanilo i kad osjetih glad, dočepam se stare željezničke stanice na Čengić-Vili, uđem u bife koji bazdi po pivi i pišoki, pa naručim sendvič sa šunkaricom i sirom trapistom. Teta za šankom mi traži da prvo vidi pare, e zajebaću te, odmah pomislim. K’o gospodin joj pokažem „milju”. Ona začuđeno zrakne u nju pa počne da pravi sendvič. “Deblje to, bona, malo, tanko režeš”, kažem joj gledajući je kako se kilavi sa tankim kriškama salame. U bifeu petero, šestero kilavih putnika, srču kafe i rakije. I dok mi teta leđima okrenuta gotovi sendvič, priđem i širom otvorim vrata jer sam se sprem’o za špuru.

Pruža mi sendvič, a ja njoj linafo pare, a onda kada ga zgrabim, je*’o raketu na najmlazniji pogon! Proletih kroz vrata k’o revolveraški metak. Njena vriska i galama se sve slabije čuje.

Stojim ispred kina Lokomotiva, halapljivo tališem mastan sendvič i gledam u plakatu nekog ljubavnog filma. Poslije sam baz’o po gradskirn mahalama, a oko podne sam bio ponovo na željezničkoj stanici. Umjesto u Kolorado, odlučio sam da prvo otputujem vozom u Beograd pa bi odatle brodom za Ameriku. Je*aji ga, Beograd je veliki grad, glavni, pa valjda odatle idu brodovi za Ameriku!

Kada mi na blagajni rekoše kol’ko košta vozna karta, tražio sam dječiju sa popustom, svejedno, zamanta mi se, skupa! Ma nema teorije, švercovaću se, kad tramvaj nikad nisam platio u životu, što bih platio voz, neće mi biti prvi put da se ganjam sa „kundama”!

Kompozicija expresa za Beograd je bila puna k’o šibica.

Kad fatamorgana – ON stoji i zenta me. MIRSAD! Otkud on, je*’o mater!

Priđe mi. Šljive mu ispod očiju, zepe na nogama umjesto tena ili sandala. Isplakane oči, smrz’o se k’o karina! Gleda me, a onda raširi ruke. Je*aji ga… ama i ja sam od krvi i mesa. Zagrlimo jedan drugoga, samo, nije to bio neki linafo-filmski zagrljaj, zagrlili smo se snažno i bilo je to fakat za cijeli život. I od tog dana postajemo najbolji haveri. Uskoro mu dajem nadimak Šolaja, sviđa mu se.

“Šta je bilo, otkud ti”, pitam ga.

“Salko, moj stari, izmaris’o me što sam raju voz’o motorom. Zaključ’o me u ormar, a onda me matera pustila da pišam, sa četvrtog sprata sam se spustio niz gromobran.”

“Eki!”
“Aha!”
“Zbris’o sam od kuće.”
“I ja!”
“Pa hajmo onda, šta čekamo!?”
“Hajmo!”

Zagrlimo se i krenemo… ja predaha, pred nama sloboda i cijela zemaljska kugla!

By MojaBiH

Priča iz knjige Jel’ Saraj’vo gdje je nekad bilo, koju možete kupiti pozivom na broj +387 33 666 809 (ako zovete iz BiH) i 011 873 33 666 809 (ukoliko zovete iz inostranstva) – kontakt osoba: Fata Dupovac​

Vaš komentar

ZIPA OVO

staro sarajevo1

Priča o hadži Sabitu iz Saraj’va – Čovjek čijim je sevepom i drugima izdobrilo

Hadži Sabit iz Saraj’va svako malo silazio iz svog stana u radionicu i spavao u …