Home | Pozitiva | Kolumne | Samoća i tuga
usamljenost
FOTO: Ilustracija

Samoća i tuga

Sedeo sam u kafiću u kome sedim skoro svakog dana. Poručio sam kafu i uzeo da pročitam novine. Kelner mi je doneo kafu i dosta glasno rekao: „Komšija zašto čitate to đubre?” Nije bilo zlobe u njegovom glasu

Osećala se čak iskrena zabrinutost za moje mentalno zdravlje. „Oni objavljuju samo laži i obmane”, to je već rekao povišenim tonom. Ljudi u kafiću su se okrenula prema meni. Odjednom se atmosfera promenila. Ili se meni tako učinilo. Ljudi su me gledali nekako drugačije. Nisam bio uplašen., ali mi je bilo neprijatno, u meni se pojavio nekakav osećaj krivice, bez razloga i bez povoda.

Shvatio sam koliko se suzio prostor opšte i lične slobode. Pomislio sam: danas mi propisuju šta da čitam, sutra će šta da govorim, prekosutra šta da mislim…. kao spas zazvonio je mobilni telefon.

SARAJEVO GRILL TORONTO

„Ja sam doktor iz psihijatrijske ustanove ’Laza Lazarević’. Da li ste vi gospodin P.?” – „Da.” – „Imamo ovde jednog pacijenta koji tvrdi da vas poznaje i da vi da garantujete za njega ako ga pustimo.” – „Kako se zove?” – „Đorđe V.” – „Ne poznajem čoveka.” – „Tako smo i mi mislili… On umišlja razne stvari., pa je tako verovatno izmislio i vaše ime. Izvinite na uznemiravanju.”

Te noći iznenada sam se probudio… i setio… Đorđe V je moj drug sa Fakulteta. Prokleta starost. Prokleti zaborav. Đorđe V je bio briljantan student svetske književnosti, paralelno je studirao i Fakultet dramskih umetnosti. Bio je aktivni učesnik studentskih nemira ’68 godine, držao vatrene govore u Kapetan Mišinom zdanju, pisao za „Student” i „Vidike”,. držao tribine u Studentskom kulturnom centru. o književnosti i politici. I onda iznenada nestao iz javnosti. Šta se dogodilo sa njim? Gde je nestao? Nisam imao pojma, nisam ga video, dvadeset, trideset godina…

Ujutru sam seo u auto i krenuo prema „Lazi”. Zagrlio sam svog druga i pitao: „Otkuda ti ovde? U čemu je problem?”

Govorio je tihim, jedva čujnim glasom: „Sinoć oko ponoći izašao sam iz stana da bacim đubre. Obukao sam na golo telo bade mantil jer je kontejner ispred moje zgrade. Bacio sam đubre u kontejner i sa kesom đubreta bacio i ključeve od stana koje sam držao u ruci.. Bila je noć, padala je kiša, nisam znao šta da radim. Popeo sam se i ušao u kontejner prepun đubreta… nisam uspeo da nađem ključeve. U blizini je policijska stanica. Otišao sam onako sav prljav u stanicu i zamolio da mi pomognu, gledali su me prilično sumnjičavo. U međuvremenu dok sam objašnjavao šta mi se dogodilo, naišao je kamion, ispraznio kontejner i otišao. Poludeo sam, počeo da urlam, da vičem… Policajci su me zatvorili i ujutru prevezli u ’Lazu’.

Da maler bude veći bio je vikend, opet sam se drao i besneo jer su mi rekli da će doktor doći u ponedeljak, tako da su me zadržali i dali mi sredstva za smirenje. Kada me je pregledao, doktor je tražio da navedem nekog prijatelja ili rođaka koji bi garantovao za mene. Nećeš mi verovati: nisam mogao da navedemo ni jedno ime. Žena mi je umrla. Ćerka mi živi na Novom Zelandu, znaš gde je to? Na drugom kraju Zemljine kugle… ja ne znam kada je tamo ponoć a kada podne? I uvek zovem u pogrešno vreme kada oni spavaju, tako da sam prestao da zovem i ja njih i oni mene. Odjednom sam shvati da sam sam na svetu, da nemam nikoga…

„Ma daj svi smo u ovim godinama sami., pa živimo…”

„Nemam razloga da živim. Nikome ne trebam. i nikome neću nedostajati kada me ne bude bilo. Kada sam se našao u nevolji odjednom sam shvatio da nemam kome da se obratim za pomoć. Ceo život pomagao sam drugima, a kada je meni potrebna pomoć nema nikoga. Tebe sam se setio slučajno. Čitam tvoje tekstove u novinama. Hvala, što si došao.”

„Ja ću sutra otići u tvoj stan sa bravarom. Promeniću bravu, doneću ti ključ i biće sve u redu”

Sutradan sam otišao sa bravarom u stan svoga prijatelja. Stan mi je delovao kao da je neko upravo izašao: na stolu novine i šoljica napola popijene kafe, upaljeno svetlo i uključen televizor. Promenili smo bravu, uzeo sam novi ključ i krenuo u bolnicu. U sobi sam zatekao prazan krevet.

„Gde je moj prijatelj”” pitao sam. – „Umro je noćas”, odgovorio je doktor. „Jel’ bio bolestan? – „Nije..” – „Pa od čega je umro?” – „Od samoće i tuge..” – „Zar može da se umre od samoće i tuge?” – „Kao što vidite, može.”

Organizovao sam sahranu. Na sahrani smo bili samo pokojnik i ja.. Od njegove ćerke sam dobio poruku da ne može da stigne sa Novog Zelanda jer je razvedena i nema ko da joj čuva decu. Javiće mi se kada dođe u Beograd da proda očev stan. Zamolila me je da snimim sahranu i da joj pošaljem sliku da stavi na „Fejsbuk”. Odgovorio sam da ne znam kako se to radi…

Dao sam čitulju za svoga prijatelja, Došao sam u kafić i raširio novine da svi vide šta čitam. Konobar mi je doneo kafu. Nije ništa rekao. Samo me je čudno pogledao. Kafa je bila hladna i gorka…

By BUKA

Vaš komentar

ZIPA OVO

Naši u dijaspori: Ne okrećite leđa domovini

Sarajlija Ernis Komarica sa svojom porodicom živi u Sindelfingenu, a u obližnjem Magstadtu ima svoj autoservis …