Thursday , January 21 2021
Home | Pozitiva | Kolumne | Dr.Eso Boškailo: Kafa ili kava, čudom se čude bubrezi moji
FOTO: Ilustracija

Dr.Eso Boškailo: Kafa ili kava, čudom se čude bubrezi moji

Kad neko spomene Ljubuški, odmah mi se pije kafa!

Jesen je 1993, konc logor je stara – policijska stanica, Ljubuški, zapadna Hercegovina da zapadnija ne more biti.

Dr Esad Boskailo | WebPublicaPress
Autor: Dr.Eso Boškailo

Lijepo ime Hercegovina, ali im siromašno i nemelodično zvučalo, pa je nazvali Herceg Bosna.
U baš toj policijskoj stanici, nekoliko ćelija i nas pedesetak ležimo.
Ležimo i čekamo.
Zatvoreni nizašto!
Ma nije baš nizašto – imena nam neispravna!

Mrakovic-Meat-Toronto

Ali nije ni to – ne daju nam kafu da pijemo.
Prošlo skoro pola godine, kafu popili nismo.
To što smo gladni je lakše predeverati, ali bez kahve, nije lahko.
Ali, nije ni to do vazda.

Konc logor stražar, drug iz osnovne škole, me izvede jednu večer iz zaključane ćelije, rekoh u sebi, to je to, tako se na oni svijet odlazi. Jer koga bi uveče izveli, nije se lahko vraćao.
Idem za njim i kontam, jebiga, 34 su mi godine, rano da napustim dunjaluk, ni kriv ni dužan.

Vidim uvlači lagano ruku u unutrašnji džep vojne jakne, kontam je li nož ili pištolj?
Kad ono, EKG, on svoj vadi iz džepa!
Da, da, pravi pravcati EKG.

Kaže mi drug iz osnovne, a sada stražar u konc logoru Ljubuški: “Eso, ti znaš da ja samo tebi vjerujem ko doktoru, spasio si me jednom a sad moram na operaciju kile (hernija).
I pogledaj mi ovaj EKG molim te, jesam li ok za operaciju. Znaš da me strah anestezije.
A aritmiju imam”.

Kontam, dobro je, ostajem na ovom dunjaluku, danas.
Pogledam EKG, ne sjećam se detalja, mrak mi bio pred očima, more biti da sam se malo i prepo.
Rekoh, dobar EKG, dobro srce – može slobodno. Operiši.

Prošlo nekoliko sedmica, vraća se moj drug iz osnovne, ovaj put bez kile (hernije) ali nosi kilo kafe.
Minas, mljevena.

U ćeliji nema ni vode, mi džezve, ni šporeta, nema ništa.
Ima ćelija bez stakla na prozoru, široka oko 2 metra duga 4 i u ćeliji nas deset gladnih kosturova.
Ležimo tako da su kod moje glave, sa obje strane nečije smrdljive noge. Jedino tako možemo stati u ovu rupu
Rekoh li, nema šporeta ni struje ali imamo mi insane koji sve to zna nadoknaditi.

Meho Zele, električar iz Stoca. Logoraš.

Spojio dvije žice sa plafonske sijalice, gurnuo ih u prerezanu plastičnu litarsku bocu od Coca Cole, malo vode koja proključa za jednu minutu.

Dodamo kafe od mog druga bez kile (hernije) i miris života se razaspe konc. logorom Ljubuški jebene 1993 godine.
Uletiše trojica stražara, ja sam prvi do vrata, šutnu me malo čizmom i zagalami: ”Šta to radite?”
Rekoh pijemo kafu.
Kaže napolje i čekaj u hodniku.

Do mene krupni Edo Elezović, upitan isto pitanje, a i on odgovori – pijemo kafu – kaže mu u hodnik.
Meho Zele, isto.
A onda moj pametni rođo Ramiz Leto-Kera, koji smireno odgovori: “Pijemo KAVU”.
Kera je govorio obadva jezika. Tečno.
Kažu mu, ti ostani!

E tu smo malo degeneka dobili, nas trojica, ali kad smo se vratili, pucamo od smjeha, a malo nas i rebra bole.

Rekoh, nije lahak ovaj jezik Hercegbosanski za naučiti.

Nekako boli dok se uči.

A nije im jezik ni za bubrege dobar…

By Tacno.net

Vaš komentar

ZIPA OVO

Gordana Knežević : Sa odlaskom Cerića kao da završava jedna epoha -Sarajevo nije isti grad sa njima i bez njih…

Početak rata Siba je provela iščekujući da se vrate njen sin Tarik sa fronta i …