Thursday , May 13 2021
Home | Magazin | Aktuelnosti | Moj stav – Bosno moja, u raljama (ne)vidljivih kartografa
moj stav
FOTO: Ilustracija

Moj stav – Bosno moja, u raljama (ne)vidljivih kartografa

Prvu jedinicu u osnovnoj školi dobio sam 1971. godine u petom razredu zbog odgovora da u Bosni i Hercegovini žive – Bosanci i Hercegovci.

Autor: Velimir Ilić

Nastavnica poznavanja prirode i društva, naprosto, nije imala razumevanja za moju analogiju da, ako u Sloveniji žive Slovenci, u Hrvatskoj Hrvati, Crnoj Gori Crnogorci, u Srbiji Srbi, a u Makedoniji Makedonci, i stanovnici BiH, logičnim sledom, svojom teritorijalnom pripadnošću moraju deliti i ime republike. Kazna je bila da za sledeći čas naučim i celom razredu objasnim „koji sve narodi i narodnosti žive u našoj socijalističkoj samoupravnoj domovini“ nacionalno jednakopravnih, kako se, nedajbože, među nama balavanderima, kojim slučajem ili pogrešnim rasuđivanjem, ne bi zapatio nacionalizam bilo koje vrste.

Mrakovic-Meat-Toronto

Desetak godina kasnije, u čuvenom novobeogradskom Studenjaku, u šarolikoj sedmočlanoj kombinaciji cimera i ilegalaca, u sobi 64, po nama prozvanoj „luda kuća“, jedan od nas bio je Zlatko, iz mešovitog braka Višegrad-Tomislavgrad, kome smo „nacionalno“ odredili da bude „Srbin muslimansko-katoličke veroispovesti“. I danas to sa setom i osmehom prepričavamo, mada nas već par godina više nema sedam. Otišao je potom Zlatko, s diplomom poljoprivrednog inženjera, „preko bare“, za svojim američkim snom, negde u rano predvečerje ratnog rastakanja države, tada ni pri pomisli da će ubrzo izgubiti i svoju Bosnu i svoju Jugoslaviju, a nešto kasnije roditelje-izbeglice dovesti k sebi u Kolorado, da zajedno boluju za bivšom domovinom.

A dvadesetak godina kasnije od one moje jedinice zbog Bosanaca i Hercegovaca, kad su dinarski Krajišnici u Hrvatskoj balvanima već počeli da prave priželjkivane međe republika i država i kad se zadah rata polako i zlokobno nadvijao i širio i nad Bosnom i Hercegovinom, sudario sam se s nekad nezamislivom slikom nadolazeće i posve drukčije realnosti. Dok su mi – bila je jesen 1991. – tadašnji vlasnik bihaćkog restorana „Gurman“ i njegova supruga za večerom, optimistički nepopravljivo, tvrdili kako je „jugoslovenstvo stanje duha, a ne pripadnosti“, uvereni da rata u BiH ne može biti jer je, nacionalno šarena i „najjugoslovenskija“ od svih republika, e baš u tom trenu – uletela su neka dvojica hahara i dreknula: „Srbi prave barikade kod (Bosanskog) Petrovca, isterali su šlepere i prosuli šoder na put“.

Posle je svakojaki šoder i šljam, ohrabren što spolja što iznutra, uzimajući sebi za pravo da izvuče „svoju“ baklju iz grba avnojevske SFRJ, iz dana u dan samo dodavao vatre lomači na smrt osuđene države.

Manje-više znamo šta se potom dešavalo i kako je Bosna – od ZAVNOBIH-a i AVNOJ-a, preko zločinima razjedinjenog bratstva, krvavim putem stigla do Dejtona. I tako je zatim, od nekad „najjugoslovenskije“ republike, spala na nacionalšovinističke šibicare i postala – koliko god je to fizički neobjašnjivo – brvno na kome rogove uzajamno i istovremeno šilje tri čobana, dok im okolo stada sluđeno pasu demagogiju krvi i tla, pristajući da temeljito i istrajno budu (u)škropljena pri svakom titraju građanske svesti i savesti.

A onda se, niotkud – ili bar još nije pouzdano jasno otkud – pojavio famozni „non paper“, pripisan slovenačkom premijeru Janezu Janši. A na tom dokumentu – od koga se, istina, slovenački tvrdolinijaš iz 80-ih i 90-ih javno ogradio – zapis o novoj kartografiji Balkana. 

Po tom tobožnjem dokumentu, (ne)zvaničnom možda koliko i rolna toalet-papira, Bosnu i Hercegovinu bi trebalo rasterati u tri tora – od kojih će samo jedan biti bosanski, a dva bi se – još neznano kako – pridodala matičnom srpskom i hrvatskom stadu. I još pride – kosovski sever Srbiji, a ostatak Kosova Albaniji. I da se Makedonija i Crna Gora ne diraju, premda i u njima tinja sloga rogova u vreći.

I nema ko se nije osetio p(r)ozvanim da svoj politički autoritet upregne u kola koja ovih dana kloparaju uzduž i popreko, opet od Vardara pa do Triglava i Horgoša i Dragaša. Janša pere ruke, a Šefik Džaferović mu ih poliva vodom i veruje da nema ’artije koja bi prekrajala BiH, dok se šef Janšine države Borut Pahor kune u „privrženost“ Bosni, celovitoj sa Hercegovinom. Hrvatski premijer Andrej Plenković priznaje da je na slovenačkom portalu pročitao sadržaj, ali da Zagrebu taj „non paper“ niko nije dostavio ni zvanično ni neformalno. Istovremeno, iz fotelje predsednika Hrvatske Zoran Milanović s Pantovčaka, biranim engleskim rečima, da ne remeti čistotu hrvatskog jezikoslovlja, poručuje kako je taj papir „big shit“ i da ni „Hrvatska do Drine ni Beograd do Une ne dolaze u obzir“. 

Milorad Laktašenko Dodik, poput lošeg kockara koji priželjkuje Flash Royal i, zamišljajući da mu je neko ubacio keca herca u rukav, maše repom i kukuriče kako upravo on, poput nepriznatog unuka kremanskih proroka Tarabića, odavno predviđa mogućnosti mirnog razlaza, te da je to „jedina opcija i ona će sigurno biti ostvarena u nekom narednom periodu“.

U celoj priči, jedan – nekrunisano željan da ga smatraju liderom Zapadnog Balkana i regiona – mudro ćuti. Zapravo, bolje reći, ponavlja kao Švaba tralala kako ništa ni papirno ni nepapirno, Janšino ni bilo čije, nije video i ništa ne zna o dokumnentu zbog koga su „skočili svi iz građanske opcije“. Žulja ga, kakon reče, što je „beogradsku čaršiju zabolelo to što je neko pomenuo Republiku Srpsku“. 

Da, Aleksandar Vučić je taj, isti onaj koji javnosti u Srbiji i kojekuda okolo svakodnevnim monolozima pokušava da se nametne kao sveznalac koji skoro da nema o čemu nema kategoričko mišljenje i stav, od politike, prava i medicine do ekologije i ekonomije, vakcina, BDP-a i svetskih političara koje zove „moj prijatelj“ čak i ako ih je samo jednom u životu video.

Ima stav i o Janši – kaže kako je on “otvoren čovek, iskusan poltičar koji je imao tešku karijeru, bio i u zatvoru zbog svojih stavova i izašao još snažniji“ i da bi „lagao kada bi nešto drugo“ o Janši rekao.

„Jedno je šta bi, možda, Janša želeo, ništa ne mogu da mu zamerim i pohvalim, jer ništa nisam video, a ne znam ni gde su i kako su videli neki drugi“, poslednja je u nizu Vučićevih izjava o papiru koji možda i jeste „non paper“, ali i nije jer ga on, eto, nije video. 

I sad se ovde logično namesti ona čuvena replika iz „Balkan ekspresa“: „A jesi li ti muzičar? Ne, nisam muzičar. Nisi? Jesam. Jesi? Jesam. A jesi? Pa, ne, kažem nisam…. samo tetki da odnesem lek“.

I dok teka čeka lek, pozabavimo se činjenicom da taj isti Vučić povremeno pokušava da uveri javnost u svoju političku i mentalnu evoluciju tvrdnjom kako „samo se magarac ne menja“, što je nedavno izgovorio u mikrofon i Senadu Hadžifejzoviću, usred Sarajeva. 

Ne bih da se magarci osećaju uvređenim, ali… pitam se pod koji režanj današnjeg mozga je ušuškao one silne izjave iz „prošlog života“ isti taj, danas zamalo pa građanskom svešću vakcinisan, kvazievropeizirani Vučić? Mislim na one ideološke, dok je žuborio u istu tikvu sa svojim političkim ocem, Vojvodom od Zarđale Kašike, iz vremena kad su trasirali Srbiju od Karlobaga i Ogulina, preko Karlovca do Virovitice. I na onog Vučića koji je sa skupštinske govornice telalio: „Vi ubijte jednog Srbina, a mi ćemo stotinu Muslimana“, pa se potom žalio kako je ta rečenica, koja je zlokobno odzvanjala ehom fašističke ratne logike „100 za jednoga“, posle u javnosti, zlonamerom njegovih političkih protivnika, „istrgnuta iz konteksta“ i “krivo protumačena“. 

Mislim i na onog Vučića koji je uličnu tablu u novobeogradskom Bulevaru Zorana Đinđića prelepljivao imenom, sviznamokog, Ratka Mladića dok se dotični, oficirskom čašću i herojskim manirom kokošara, skrivao po Srbiji bežeći od haškog suda.

Taj Vučić, koji – otkad je saopštio da ne zna ništa o navodnim Janšinim napisotinama – ima potrebu da iz dana u dan ponavlja kako je za „celovitu BiH“ i za „integritet BiH, uz poštovanje integriteta RS unutar BiH“, mudrući istovremeno da razni komentatori papira, koji on nije video, nemaju pojma o „podeljenom suverenitetu“.

Vučić, upravo onaj, koji se danas pita šta je to „građansku opciju zabolelo što je neko pomenuo RS“ i u isto vreme tvrdi kako su za njega „postojeće granice Kosova unutar Srbije“, a „BiH celovita, sa integritetom RS“.  

A onda, u višesatnom intervjuu za B92 u subotu 17. aprila, ničim izazvano – jer papir koji nije papir nije ni video, usred priče kako „mora da poštuje integritet BiH“, izrekne i ovo: „Ako ćemo da govorimo o nekim intelektualnim raspravama, onda nikome nije smetalo sa Zapada kada se komadala Srbija“. I još: „Kažu: ’zamislite da imate Srbiju na 60 kilometara od Zagreba?’ Pa šta? Imate i Beograd na 100 kilometara od granice“.

Opet, dakle, granice. Granice iz neostvarene političke karlobaško-virovitičke prošlosti? Granice kao noćna mora u forsiranju kompromisnog rešenja za Kosovo koje čas jeste u Srbiji, što piše i u prembuli Ustava, a čas je „takozvano Kosovo“ i „lažna država“ u kojoj, gle čuda, sestrinska stranka Vučićevih naprednjaka, Srpska lista, učestvuje na izborima i saučestvuje u izvršnoj vlasti, ali po Ustavu Republike Kosovo.

I šta sad sve imamo na stolu? (Ne)svesno političko licemerje, iznuđeni deklarativni dnevnopolitički pragmatizam i ponavljanje „suverenitet“ i „integritet“? Priželjkivanje da papir, koji nije papir, neko, s nekim zasad nedokučivom razlogom, ipak, jeste napisao? Iznuđeni izbor da je sad pametnije čuditi se i glagoljiti politički oprezno nego trčati pred rudu, a da se (još) ne zna ko je upregao konje i ni koji kočijaš ponovo tera kola po neugaslom mržnjom izrovanim balkankim gudurama?

Ne bi me iznenadilo – a živi bili pa videli – da ovih dana suzdržani i nepapira nevideli Vučić, u dogledno vreme ne poklekne pod teretom vlastite političke prošlosti i podsvesti i spontano ispliva iz Frojdovih teorija i teza, uključujući i onu da „što je čovek besprekorniji spolja, tim više demona ima unutra“. 

I na kraju bih, u međuvremenu višestruko spoznavši ljudskost „Bosanaca i Hercegovaca“ zbog kojih sam pre pola veka dobio jedinicu iz poznavanja prirode i društva, ako dopustite, o tom dokumentu, kako god ga zvali i ako jeste i ako nije papir, rekao prosto i jednostavno na sva tri različita jezika u BiH: „Jebo zemlju koja Bosne nema!“

Bosne, ni Dodikove, ni Izetbegovićeve, ni Čovićeve ni Vučićeve, ni Plenkovićeve i Milanovićeve, ni zagrebačke ni beogradske. Bosne svoje i svih onih koji u njoj žive, a prvo su Ljudi, pa sve ostalo. 

Eto, tako! Pa makar opet dobio keca iz poznavanja prirode i društva!

By BUKA

Vaš komentar

ZIPA OVO

Ljetovanje na moru

Hoće li na ljetovanje moći putovati i oni koji nisu vakcinisani?

Njemačka kancelarka Angela Merkel optimistična je po pitanju ljetnih odmora u Europi i smatra da će biti mogući i …