Thursday , May 28 2020
Home | Magazin | Osvrt na Svjetski dan Roma: Nevidljivi
FOTO: Svjetski dan Roma

Osvrt na Svjetski dan Roma: Nevidljivi

Šta nas to čini nevidljivima u trenucima kada je vidljivost od opšteg značaja za svaki trenutak u životima svih nas i otkud to da su nevidljivi ljudi, ljudi sa margine, ostavili veliki, kulturološki pečat u istoriji i umetnosti ljudskog roda?

NATAŠA TASIĆ KNEŽEVIĆ, OPERSKA PEVAČICA I PROFESORKA SOLO PEVANJA

Mislim da je neverovanje u jednakost i uspeh podjednako prisutno na obe strane i projektovano u oba smera, jedan od razloga za nevidljivost.

Pisaću o životu koji postoji kod nas, tik do našeg ulaza, o ljudima koji su naše komšije, a koje niko ne zove na kafu, na čašicu rakije, o stanovnicima nehigijenskih naselja, kojih trenutno ima oko 25000 i koji žive bez vode i struje u vremenu kada je osnovna higijena neophodna da se spasi život ne samo njihov, već svih nas.

REKLAMA

Nema mekih jastuka, lepih i mekanih dušeka, nema priča za laku noć, nema nikakvih beneficija, sem ponekog vica koji kruži tviterom da smo sada svi kao Cigani, da živimo od socijalne pomoći, vozimo neregistrovane automobile i ne sme da nam se priđe na dva metra.

Hm, apeli postoje, molba koja je upućena državi postoji i mere koje država pokušava da sprovede takođe postoje, ali imamo i jedan veći problem, a to je komunikacija koja je neophodna na obe strane.

Od školovanih Roma koje znam, većina je bez posla, jer se poslodavci plaše da ih zaposle, deca koja idu u školu su onemogućena da se obrazuju, jer nema ko da im pokaže u naselju kako da pravilno prate nastavu, niti postoji online sistem komunikacije, niti ima ko da im od starijih objasni kako i na koji način da obnove nastavno gradivo. I tu nailazimo na zid koji je izuzetno teško premostiti, a taj zid postoji samo zato što smo svi mi skrivajući se dozvolili da ciglu po ciglu raste i naraste toliko veliki da zakloni i dobro i loše i da se podupre i armira toliko da je nemoguće skloniti ga, sem ako ga neko ne sruši.

Ispričaću vam priču koja je apsolutno istinita i deo je mog bloga koji pišem za B92, a tiče se dece, nevidljive dece ulice.

Bila je jesen čini mi se. Sećam se da je grad mirisao na parfeme koji su preprodavci prodavali na uličnim tezgama, sveže pokošenu travu i lavandu.

Vraćala sam se sa fakulteta i krenula u Dečji romski centar da držim časove matematike i fizike. Na samom ulazu, Milica osnivačica centra mi se obratila i rekla: „Mala sve OK?“ i pogledala me je onako ispod naočara. Sećam se jasno tog dana jer sam tada, tih dvehiljaditih, upoznala svu tragediju dečjih izgubljenih snova.

U Centru je postojala kuhinja, mala, ali funkcionalna. Žene su sekle hleb i pravile sendviče. Toliko sendviča do tada nisam videla, kao da se sprema vojska da dođe, a ne da sedne nas pet i da ruča. Elem, i mene zaposliše da sečem one kifle, ređam salamu i puter.

Ušle su spremačice i krenule da čiste detaljno sve. Zatim je usla psihološkinja i još dve koordinatorke i tada su došla deca.

Deca, koja su izgubila detinjstvo i svaki pokušaj da se mogu nazvati decom, bila su sve samo njihova duša nije bila dečja. Centar se nalazio u Birčaninovoj, a u parku su živeli ispod nekih kartona njih desetoro uzrasta od 4 do 12 godina.

Ne moram vam ni napisati ni reći sa čim su se sve susretala, koliko su brzo ostarila i koliko se tuge krilo iza osmeha dok sam im dodavala tu kiflu.

Svaki njihov pokret je bio po malo usporen, svaki pogled u daljinu izgubljen. Najstariji se brinuo o njima. Dečak je radio sve poslove, a zaista mislim sve, najgore koje ulica može da ponudi da bi ih sačuvao. Prihvatilišta, domovi, porodica, ništa nije postojalo za njih. Bili su svuda i nisu bili nigde.

Jednom nedeljno su dolazili, ulazili su u toplo, pričali svoje priče, razgovarali sa psihologom i koliko god puta da smo alarmirali nadležne službe nikakve odgovore nismo dobijali.

Taj dan sam izašla napolje, izbezumnjena i čula malog Džonija kako se dere sa sve sendvičom u rukama: „Nastavnice za kasnije“, a zubi su mu se beleli kao niske bisera, lepotan mali, dečak koji je ubrzo nestao, putevima kojima su nestajala sva deca koja opstaju tako. Osetila sam kako me probada i boli svaki delić tela.

Sela sam kod Manježa na stepenik i plakala. Plakala sam jer nisam mogla da zadržim sve priče koje su bile ispričane, svaku nisku bisera upućenu na jedinom mestu gde su mogli biti svoji i svaki zagrljaj koji su nesebično delili.

Iz kafane je dopirala Usnija, pesma se mešala sa smehom ljudi. Neki drugi život nas je sve delio, svetove i vreme, podelio je i mene, jer ni ja posle toga nisam više bila ista.

Ta pesma me i sada prati, to sećanje ne bledi, a život i dalje ide.

Vreme u kome živimo, sada trenutno, je vreme da preispitamo sami sebe, da učvrstimo našu porodicu i da pomognemo onima koji nemaju.

Nemojmo molim vas biti sebični i zajedljivi, pomozite siromašnima, Romima, beskućnicima, ženama i deci koja trpe nasilje, sada je vreme da se svi mi preispitamo, da shvatimo da ne možemo jedni bez drugih.

Shvatite ovo vreme kao neku vrstu ispita svih građani Srbije, jer je ovo jedina zemlja koju imamo i počnimo da se ponašamo odgovorno. Zamislite samo da živite u naselju bez struje i vode, da nemate nikakvih uslova za život, da vam je svaki dan pun neizvesnosti, da li biste ismevali nekoga, ja lično ne bih, ni sada, ni ikada.

Vreme koje nam je dato je sa razlogom tu, a to je da postanemo ljudi, i da kao takvi shvatimo da svaka osoba, dete, ima prava na život, na slobodu i na elementarne ulove u kojima može da odrasta i stasava, da se obrazuje i da postane dostojan član društva.

Ismevanje nas ne vodi apsolutno ničemu, sem u ambis sopstvenih predrasuda.

Kada pustite muziku, gledate slike, filmove inspirisane Romima, dok razmišljate o boemskom životu, znajte da iza svega toga stoji progon i ogromna ljubav prema životu koju Romi imaju.

Kako reče Njegoš, čaša žuči i meda je pomešana, ispijena do pola, u čardaku koji je ni na nebu ni na zemlji, lebdi i čeka svoje mesto pod suncem.

Svako vreme nam se daje sa razlogom, a ovo naše iskoristimo da preispitamo sami sebe, da oprostimo i otpustimo i da pomognemo onima koji su tu oko nas, svaki dan, kroz vekove. Nije teško pružiti ruke, a mi ih svi čekamo, i širimo ih ljubavi pune u zagrljaj… i tako od davnina.

By BUKA

Vaš komentar

ZIPA OVO

Sjećanje na Ljiljane, pokošene u Ferhadiji u redu za hljeb – Indexi i Ulica prkosa/ VIDEO

Na današnji dan prije 28 godina svijet je ostao šokiran masakrom koji se desio u …