Friday , June 5 2020
Home | Pozitiva | Kolumne | Paukova mreža na srcu
FOTO: Ilustracija

Paukova mreža na srcu

Nedavno je u Tuzli za operaciju psa lutalice za dan skupljeno 600 eura, što je vrijedno svake pohvale. Ali kad je o migrantima riječ, srca nam često prekrije paukova mreža.

Piše: Sanja Hajdukov

„Jesam li debela?“

Mrakovic-Meat-Toronto

„Nisi, ali.“

Ništa ne zvoni jače od tročetvrtinske pauze, koja dođe ispred  i iza ali! „Nisi ti debela,  ali si bucmasta, debeljuca“, reče mi sin.  Kakvo je uopšte značenje svega što ide ispred ali?

Postaviše novogodišnju rasvjetu i ukrase na ulice mog grada. Ta divna šarena svjetlost bezbroj lampica obasjala je ulice i pala na snijegom okvašenu ćebad kojom se pokriva stotine izbjeglica, koji već mjesecima spavaju na otvorenom. Neko pobjegao od rata, neko od siromaštva, neko od pravde, neko jer je vidio da drugi idu, svi u oskudnoj odjeći i bez dokumenata.

Čujemo da ste vi Tuzlaci humani ljudi, tolerantni prema drugim bojama kože, imate razumijevanja za drugačijeg. „O da“, reći će svi u glas. ALI? Kako onda gledamo da ljudi spavaju napolju, već dvije godine, a noći su hladne i kišovite.

Priča Majda kako je uplašena ratnim vihorom, pobjegla s majkom i mlađom sestrom u Hrvatsku, na početku posljednjeg rata. I kako je porodica Hrvata na neviđeno prihvatila njih tri Bošnjakinje, pruživši im sve uslove za život, ne pokazujući da im je teško i ne praveći razliku između njih i svojih ukućana, ni kad je u pitanju hrana, ni udobonost, ni higijena. „Bićete ovdje dok se ne snađete“, rekli su domaćini. Moja sagovornica je tad obećala sebi da će se uvijek sjećati njihove dobrote i učiniti isto, ako ikada bude u prilici. ALI, rekla je. Gledam ove migrante svaki dan i još nikome nisam prišla, odvela ga kući, hranila ga i rekla: „Bićeš ovdje dok se ne snađeš!“.

Pravda za Debeljucu

Nismo otvorili domove, ali smo otvorili ormare, povadili tople muške jakne, obuću koju ne nosimo, vunene čarape koje je baba u dokolici štrikala, zaboravljeni šal… Neko je odnio pitu, neko u obližnjem marketu kupio piletinu i rižu…

Da li se to zove dobročinstvo? Ili ono zapravo podrazumijeva otkidanje od sebe, od svog zalogaja, uskraćivanje nečega svojoj djeci, a ne davanje viškova. Da li je davanje iznošene muževe jakne dobro djelo ili čišćenje ormara? Ili to nije važno?

Pisao je Dostojevski o tome da su ideal i podlost neodvojivi i da na srcu svi nosimo pauka, koji ga zarobi onda kad nas obuzme želja da istrajemo u plemenitosti i pokaže nam našu slabost. Migranti koji svakodnevno dolaze u naš grad odabrali su autobusku stanicu da tu spavaju. Od osoblja stanice očekujemo da bude susretljivo, da su im sve konvencije o zašiti ljudskih prava i tretmanu izbjeglica stalno u glavi, da ustupa svoje toalete hiljadama ljudi iz bliskoistočnih zemalja, jer nužda ne pita. „Ali mi smo samo privatna firma“, reče direktor Autobuske stanice Tuzla, „pa zašto baš mi rješavamo problem grada i države?“

„Sram vas bilo, Tuzlo i Tuzlaci“, jedna je od čestih pogrda koje vidimo na društvenim mrežama. „Zašto ne primate ovu sirotinju u svoje domove? Zašto ih ne primite u svoje bogomolje?“ Zapravo, koliko je nas istinski ponudilo tim ljudima da se okupaju u našim kupatilima, da sjednu za sto sa našom djecom, da prespavaju u našim domovima? Zašto, kad znamo da je mnogo nas prihvaćeno od strane nekih Hrvata, Austrijanaca? Ispostavlja se da su ti što nas kritikuju zapravo naši ljudi iz dijaspore i da nam pišu iz udobnih evropskih stanova.  Kada ih pitamo koliko su oni izbjeglica primili, dobijemo odgovor kako bi oni to sve uradili, ali su daleko. Ali! „Da sam tu, ja bih sigurno mnoge doveo svojoj kući, ALI…nisam..“

Krenula sam autobusom za Sarajevo gledajući stotine ljudi kako se smrzava bespomoćno. Emir mi je u  vožnji ponudio komad lepine kojih je imao tri. „Vidiš kakav sam ja čovjek,“ rekao je. „Prošao sam kraj onih ljudi, žurio, htio, ali im nisam dao!“

Nije kriv Emir što mu je srce stegnuo pauk dok je žurio. Barem se kaje.

Neki dan se zanimljiva humanitarna aktivnost provela u našem gradu. Pas lutalica motao se po centru i svi su počeli da ga hrane, iz restorana bi mu ostavljali hranu koja preostane i pas se toliko ugojio, lijeno se izležavao i dobio ime Debeljuca. Na Debeljucu smo svi navikli, molećivo bi gledala svakog ko bi joj komad svog nečega dao da halapljivo proguta. Svako bi odvojio od svog zalogaja i nešto dobacio Debeljuci. Ubrzo se ona razboli i volonteri pokrenuše akciju da se za specijalnu veterinarsku operaciju nađe 1200 KM. Novac se skupio za dan i noć, volonterka se javila da vodi Debeljucu na operaciju i svakodnevno obavještavala javnost o njenom uspješnom oporavku.

Zamagljeni vid

Stiskao je moje srce pauk, pa popuštao, obuzimalo me svako moguće Ali.

Da li je nepravedno pomoći psu, dok se stotine ljudi svakodnevno mrzne i gladuje?

Koliko je filantropije u nama? Koliko dobročinstvo košta? Koliko je nas zaista spremno da svojim dobrim djelima premosti put preko pakla do raja ili je dovoljno da damo rezervno ćebe i stare muževe čizme kako bi sprali grijehe?

Poznajem ipak ljude na čijim srcima se ne meškolje pauci, šaku volontera koji su svoje živote stavili na raspolaganje drugima. Koji svakodnevno ličnim novcem i ličnom energijom pomažu migrantima, vode ih kod ljekara, šišaju ih, hrane, oblače, pune im mobilne telefone… Čine to bez ikakve naknade.

Mi, čiji vid zamagli paukova mreža, spremni smo puno da pričamo, malo da dajemo, ALI od Boga obilno tražimo, svjesni da on ne daje po zaslugama našim, nego po milosti svojoj. 

To naše ALI je pauk u nama. Barem svoga pauka svjesna, viškove sam dala, ništa od sebe otkinula. Ko god je drugačiji, neka prvi baci kamen. Pravda za debeljucu.

Izvor: Al Jazeera

Vaš komentar

ZIPA OVO

Kažu, Bekim ne zaslužuje državne počasti? Prije će biti da država ne zaslužuje njega

Da Milorad Dodik nesretno ugazi na grablje skrivene u visokoj travi, pa da alatka poskoči i strefi …